Потпуковник Питер Мур, који је био с партизанима у Босни и Словенији, описује један догађај при доласку у Југославију:
„Стигао сам код југословенских партизана. Прво сам био изненађен како се камион који је ишао на гас и одвезао нас у Јајце кретао слободно усред бела дана, остављајући гомилу дима и прашине стотину метара иза себе. Иако смо били спремни за покрет на звук непријатељског авиона, било је јасно да су партизани чврсто држали ослобођене делове земље, као и то да је ваздушно осматрање сигурно било органичено. Већ сада су се партизани неометано кретали путевима и контролисали већину области. Били су мудри и нису покушавали да пресретну или нападну оклопне колоне, већ би се раштркали по шумама и нападали на другим местима непријатељске линије комуникације. Немци нису имали довољно ресурса да контролишу и те области.”
Капетан Едгар Харгривс описује долазак у Србију:
„Били су заиста веома дружељубиви – пуно су се љубили. Веома су емотивни и грлили су нас. Изгледали су прилично спектакуларно – мислим да се велики број зарекао да се неће шишати или бријати док земља не буде ослобођена. Живели су већ дуго по шумама и заиста су изгледали необично. Носили су нешто што је личило на народну ношњу, а заправо је била униформа. На глави су носили нешто што су звали ’shubaras’ – смешне вунене шешире, због чега су ми личили на козаке и имали су по три реда реденика сваки. Нису били у потпуности наоружани, све је деловало некако веома примитивно.”
Пре доласка Црвене армије око 12.000 рањених партизана авионима је евакуисано у Италију. Владимир Дедијер, Титов биограф, описује важност тога:
„Одвођење рањеника у Италију представљало је највећу помоћ коју смо добили од савезника током рата. Није то значило само да су спасили животе стотине наших рањених сабораца, већ и да су јединице биле ослобођене тог оптерећења и самим тим постале много мобилније. Нису морале да губе борце који би иначе носили рањенике, чували их, већ су сада могли да се крећу слободно.”
Мајор Базил Дејвидсон:
„Партизани су ратовали флуидно и били стално у покрету, тако да су морали веома брзо да се крећу од тачке А до тачке Б, посебно када се радило о превозу на стотине рањеника. Због тога је једини начин да се реши проблем рањеника био да се оставе и ризикује да ће их погубити Немци или да буду евакуисани авионом. И могу с поносом да изјавим и мислим да би сви требало тога да се сећамо, успели смо да евакуишемо на стотине рањеника из области где сам ја био, у срцу земље, а опет у видокругу Београда, где су се налазиле три немачке дивизије. Тако смо склонили рањенике, пошто би их Немци, уколико их пронађу, све погубили, заједно с медицинским сестрама и лекарима. Без оклевања би их убили.”
